SHARE

Priča koja sledi mnogima će da deluje neverovatno, ali ne i Nedžmedinu Maksutiju, Gorancu iz Dragaša, koji se te hladne večeri, pre tačno mesec dana, sa još trojicom svojih drugara “slučajno” našao u kafiću “Košuta” u Peći. Za događaj koji se uistinu zbio, on ima i svedoke: pored već pomenutih njegovih kolega, priču mogu da potvrde i ostali gosti kafića, ali i osoblje “Košute”, koje je te večeri usluživalo prisutne. Ali, pođimo redom…

Te hladne večeri, nešto posle 22 sata, iznenada se na vratima pojavila devojka u beloj haljini, neopisive lepote. Bila je prelepa i svi su je zapazili dok je stajala skrštenih ruku na grudima gledajući nekako tužno malobrojne goste. Neki su je pozvali za sto, a jedan od prisutnih, koji je malo više popio, počeo je da joj dobacuje; međutim, ona je gledala nekud odsutno. Prihvatila je Nedžmedinov poziv, blago se osmehnula i sela do njega.

“Ponudio sam joj piće, ljubazno, i ona je rekla da hoće čašu crnog vina. Dok ga je ispijala, malo joj se prosulo na haljinu. Ustala je, izvinila se, i rekla da mora da pođe. Neki su se ponudili da je odvezu kolima. Ćutala je. Ja sam tada ustao i izašao za njom. Napolju je bilo prohladno, rekla je da joj je hladno i ja sam skinuo sa sebe kaput i ogrnuo joj ramena. Ćutala je dok smo išli, a ćutao sam i ja”, pričaće kasnije Nedžmedin o ovom iznenadnom i neobičnom poznanstvu, koga će se sećati celog svog života, i ne sluteći, tada, kakvo ga tek iznenađenje čeka…

“Ona je umrla pre četiri godine”

Kada su stigli pred jednu zgradu, tajanstvena devojka mu je pokretom ruke dala znak da stane, rekavši: “Sačekaj, ja se odmah vraćam! Idem da se presvučem. Stanujem na trećem spratu, vrata desno”. Nasmešila mu se i ušla unutra.

Pokojnicina duša se uželela kafića, društva i alkohola...
Pokojnicina duša se uželela kafića, društva i alkohola…

Nedžmedin je te prohladne večeri, bez kaputa, dugo čekao da se pojavi, razmišljajući zašto je nema i šta toliko radi, tamo, gore. Kada se nije pojavila ni posle dva sata čekanja, ušao je u zgradu da je potraži, jer su mu u kaputu bili novac i dokumenta, a i bilo mu je hladno. Onako zamišljen, i već iznerviran, pogrešio je stan i, umesto na desna, zazvonio – na vrata levo.

Otvorila mu je sredovečna žena, pa kada joj je ukratko objasnio koga traži, jer devojci ni ime nije znao, ona je zbunjeno odmahnula glavom u pravcu vrata preko puta i samo rekla: “Oh, Gospode Bože!”. Zbunjen, Nedžmedin joj se izvinio, još uvek ništa ne sluteći. Zazvonio je ponovo. Izašla je žena pedesetih godina, kojoj je takođe objasnio koga traži. Sirota žena je počela da plače, što ga je iznenadilo, a pozvala je i muža. I njemu je Nedžmedin objasnio isto, a ovaj ga je u neverici zapitao: “Odakle ti nju poznaješ?”

Nadžmedin je devojčinom ocu sve potanko ispričao, o susretu u kafiću i da je pre toga nikad nije video, na šta je on duboko uzdahnuo i tiho rekao: “Eh, moj dečko, ti si pogrešio… Ti ne znaš šta govoriš! Tačno je da sve odgovara opisu moje kćerke, samo – ona je umrla pre četiri godine!”

DOKAZ: Kaput na krstači…

Ali Nedžmedin nije mogao da poveruje u ono što je čuo. “Ne, to nije moguće!”, pomislio je, jer je devojku dobro video: sedeo je s njom u kafiću, ponudio je pićem i ona mu je rekla da hoće čašu crnog vina, popila ga je i malo prosula na haljinu, a onda je ispratio do ulaza u zgradu, ogrnuvši joj usput svoj kaput jer joj je bilo hladno… Rekla mu je da ga sačeka; sem toga, on je pri čistoj svesti! Pokušao je u sve to da ubedi rastužene roditelje; međutim, nije vredelo, pozvali su policiju i Nedžmedin je dao izjavu. Ispitali su i njegove drugove, osoblje kafića i – svi su potvrdili njegovu priču.

Ali, očajnim roditeljima tek sad je bilo sve još sumnjivije. Da nije u pitanju nekakav dogovor, neumesna šala? I kako se Nedžmedin nije dao razuveriti u ono što je video svojim očima, odveli su ga na groblje, da mu pokažu grob svoje mezimice. Međutim, tek tu ih je čekalo pravo iznenađenje: na krstači je bio Nedžmedinov kaput (!). U džepovima je bio sav novac, i dokumenta, ništa nije nedostajalo.

Da li je upokojena duša namerno prosula vino po haljini da bi ostavila dokaz svoje posete ovozemaljskom svetu?
Da li je upokojena duša namerno prosula vino po haljini da bi ostavila dokaz svoje posete ovozemaljskom svetu?

Kako se njegov kaput našao tu, na njenom grobu, na krstači? Ako ga je on ostavio, kako je mogao znati gde je sahranjena, kada je do te večeri nikad nije video, niti poznavao? I zašto bi tako nešto uradio? Naravno, nije manje bio iznenađen i zbunjen ni sam Nedžmedin.

Mrlja od vina – na haljini pokojnice!

Najzad, ne mireći se sa bolnom istinom da su izgubili ćerku, roditelji su hteli da veruju da je viđena u kafiću te večeri, i pored činjenice da su je pre četiri godine sahranili. Zatražili su odobrenje od nadležnih da otkopaju grob, da provere da li je telo tu, i tada je usledilo novo iznenađenje – ravno šoku: telo devojko bilo je tako sveže, kao da je pre nekoliko sati položeno u grob! A tamo gde je, prema Nedžmedinovom kazivanju, pala kap crnog vina – zaista se nalazila mrlja…

Postavlja se logično pitanje: kako je moguće da ljudsko telo, i posle četiri godine od sahrane (smrti), ostane “sveže” u zemlji, da se ne raspadne? Šta je sa “hemijskim procesima”, kakve poznaje (i jedino priznaje) zvanična nauka? Na to pitanje, na praktičnom (očiglednom) primeru, ateisti – nemaju odgovor.

Materijalisti su zbunjeni, a vernici se samo pitaju zašto je duša ove devojke – nesmirena? Da li je nebo iz određenih razloga ne prima ili ona sama želi da egzistira u ovozemaljskom, pojavnom svetu? S obzirom da joj je telo neraspadnuto, sveže, da li u njemu boravi i posle fizičke smrti? Zašto se pokazala ljudima u kafiću, možda da im pokaže da smrti nema, da je duša večna, ili se uželela kafića, društva i alkohola? Da li ga je “slučajno” prolila na svoju belu haljinu, ili da ostavi dokaz svoje posete iz “onostranog” (duhovnog sveta) u “ovostrani” – materijalni svet?

Svojevremeno je Mitar Tarabić, čuveni kremanski prorok iz Kremne, kod Užica, izjavio da je svet “mrtvih” i svet živih tako blizu, da se dodiruju, kao vlasi kose na glavi. A dok i zvanična nauka to ne shvati, i prihvati, ostaje još dosta pitanja (na koja tek treba da odgovori), kao i – ova priča u koju ne treba sumnjati. Jer, pored njenih aktera, postoje i svedoci.

Ostavite komentar

SHARE
NO COMMENTS

LEAVE A REPLY