Loading...
Naslovna  >  Senzacionalna otkrića  >  Bio sam žrtva vampirica u striptiz-baru nadomak Bijeljine!

EKSKLUZIVNO! U POTRESNOJ ISPOVESTI PRIPADNIK RUSKIH SNAGA SFOR-A TVRDI:

Bio sam žrtva vampirica u striptiz-baru nadomak Bijeljine!

Da li ste gledali film “Od sumraka do svitanja”? Ako jeste, lakše će vam biti da u mislima dočarate autentičnu priču koja sledi. Ukoliko niste, reći ćemo vam da u tom filmu glavni protagonisti, inače kriminalci koji beže iz SAD, dospevaju u jedan sumnjivi meksički bar, bolje rečeno javnu kuću, gde u toku naredne noći doživljavaju čitav niz bizarnih i jezivih scena. Jer, ispostaviće se, objekat za koji su mislili da je bordel u stvari je – vampirsko gnezdo…

Ali, dok je pomenuti film samo plod umetničke imaginacije, ono što se dogodilo mladom ruskom vojniku rodom iz Sankt Petersburga bilo je i te kako stvarno. Bar on tako tvrdi u ispovesti za petersburški list “Strašnaja gazeta” koji se bavi temama iz oblasti graničnih područja nauke. Možda njegova priča nama i ne bi bila toliko zanimljiva da se strahote koje su ga snašle nisu dogodile u ovim našim krajevima, tačnije, u jednom striptiz-baru nadomak Bijeljine! Naime, tada 23-godišnji Aleksej Petuhov, kako se zove taj ruski vojnik, već dve godine službovao je u međunarodnim snagama u Bosni, kao pripadnik ruskih jedinica SFOR-a. Imao je solidnu platu, nekih ozbiljnijih problema nije bilo, sa lokalnim stanovništvom Rusi su se dobro slagali… Aleksej je već želeo da podnese molbu da mu se službovanje u Bosni produži za još dve godine kada je njegova “bosanska odiseja” prekinuta na izuzetno surov način – mladi Rus se u svoj rodni grad vratio u invalidskim kolicima! Uostalom, evo njegove priče koju prenosimo iz “Strašnaje gazete”:

“U Bosnu sam stigao jula 1998. godine i moram reći da sam se sasvim dobro snašao u toj, za mene novoj sredini. Kako su se sukobi već bili uveliko stišali, nekog pravog vojničkog posla i nije bilo. Sve se svodilo na održavanje borbene gotovosti, obezbeđivanje određenih objekata i eventualne rutinske intervencije. Sa tamošnjim žiteljima, posebno sa Srbima, imali smo odlične odnose. Sve u svemu, mogu reći da mi je tamo bilo izuzetno lepo, pa sam, pošto se bližio kraj mog službovanja, već bio odlučio da podnesem molbu za produžetak boravka. Da, moram da napomenem i to da sam koristio svaku priliku da odem do Sankt Petersburga gde me je čekala moja verenica Svetlana. Naravno da ona nije bila baš oduševljena mojom odlukom jer je to značilo da će se naše venčanje odložiti za najmanje dve godine. Ali, kako je to bio jedini način da obezbedimo našu buduću egzistenciju, Svetlana je pristala i na tu žrtvu.

TAJANSTVENA “ČORNAJA DIRA”

Kao što znate, gde god ima vojske, tu su i žene lakog morala koje zarađuju na račun ‘vojničkih fizioloških potreba’. Tako je i u Bosni toga bilo na pretek. Iako zvanično nije bilo nijedne javne kuće, pod okriljem barova, noćnih lokala i sličnih objekata sa ‘legalnim’ nazivima odvijao se najstariji zanat na svetu. Međutim, ja sam takva mesta izbegavao jer sam zaista voleo svoju Svetlanu. Naravno, moji drugovi su me stalno nagovarali da odem s njima u provod, govoreći kako tamo ima puno ‘naših’ devojaka, pa ako već neću ništa ‘konkretno’ da radim, onda bar mogu da se sit izrazgovaram na svom jeziku sa nekom ženskom osobom. Uporno sam odbijao sve njihove pozive i jedino sam pristajao da odem u poneki ‘normalan’ kafić gde bih popio par votki i posle toga – pravac kasarna. Zbog takvog svog stava morao sam da trpim stalna zadirkivanja drugara, a dobio sam i posprdan nadimak – ‘baba’. Oni su uvek bili puni priča kad bi se vratili iz ‘pohoda’, a posebno su bili oduševljeni jednim striptiz barom koji se nalazi u blizini srpskog gradića Bijeljine, a koji su oni među sobom zvali ‘Čornaja dira’ (crna rupa, op. prev.). Tamo je, pričali su, bilo posebno ‘žestoko’, a neki su čak govorili da su tu doživeli i natprirodna iskustva. Ja tome nisam pridavao apsolutno nikakav značaj, a njihove ‘fantastične’ doživljaje pripisivao sam uticaju velikih količina popijene votke. U kakvoj sam samo zabludi bio!

I onda je došla ta crna subota. Bio je 15. april, a ja na odsustvu nisam bio još od prošlog oktobra. Tog dana me uhvatila neka nostalgija, non-stop sam razmišljao o Svetlani, u stvari, da budem iskren, više o njenom telu i našim ludim noćima u Sankt Petersburgu. Imao sam slobodan dan i od ranog jutra sve je krenulo nekakvim čudnim tokom. Naime, moj dobar prijatelj Mitja tog prepodneva je dobio vest da mu je žena rodila sina i već posle ručka u našoj sobi se našla gomila pića i hrane. I ja sam učestvovao u njegovom slavlju, a sa svakom popijenom votkom misli o Svetlani postajale su intenzivnije. Ne mogu da opišem kakva je to želja bila. I, kako su proticali sati, ta konkretna čežnja za Svetlanom pretvorila se u neku uopštenu želju za blizinom žene, za nežnostima, poljupcima… Već je uveliko pao mrak kada je Mitja predložio: ‘A sad idemo da proslavimo na pravi način. U ‘Čornuju diru’!’. Ja to kao da sam jedva dočekao i prvi sam glasno prihvatio predlog. Ostali, to jest oni koji već nisu popadali po krevetima, sa oduševljenjem su dočekali moj pristanak i nas desetak, na čelu sa Mitjom, krenuli smo pevajući iz kasarne. Taksijima smo se odvezli do lokala… To je neka naizgled obična zgrada na sprat, dole je striptiz-bar, a gore sobe – znate već za šta.

Vojnici SFOR-a ne slute šta se krije iza balkanskih “crvenih fenjera”

“PROBUDILI SU ME JEZIVI ZVUCI”

Na podijumu su se smenjivale polugole plesačice dok je iz zvučnika dopirala neka tiha muzika. Polu-mračna sala je bila krcata, uglavnom vojnicima, i mene je ta kompletna atmosfera još više omamila. Za našim stolom su se smenjivale devojke i moji drugari su, jedan po jedan, sa svojim ‘damama’ odlazili gore. U jednom trenutku kraj mene je sela devojka koja me je, sa svojom plavom kosom i plavim očima, neodoljivo podsetila na Svetlanu. Započeli smo razgovor i ja sam saznao da je ona Ukrajinka, da se zove Irina i da je tu tek tri meseca. Prijalo mi je njeno društvo, znala je izuzetno lepo da priča. Razgovor je prilično potrajao, a mojim telom se sve više širila nekakva čudna toplina.

I u jednom trenutku shvatio sam da mi je jedino potrebna ona, ta nepoznata devojka čija me je blizina prosto omađijala. Irina kao da mi je pročitala misao – istog momenta je ustala i pozvala me da pođem za njom. Krenuo sam kao hipnotisan i obreo se u jednoj sobi na spratu…

To je bilo moje najžešće seksualno iskustvo, nešto što sa Svetlanom nikad nisam doživeo. Irina je bila fantastična ljubavnica, nežna i divlja istovremeno. Možda je tome doprinelo i moje pijanstvo i duga apstinencija, ne znam, ali se tako nešto događa valjda samo jednom u životu. Ni sam ne znam koliko je dugo trajala ta naša čudesna ljubavna igra, znam tek toliko da sam nakon nje bio tako umoran da sam se samo stropoštao kraj Irininog golog tela i u momentu zaspao dubokim snom bez snova.

Plaćeni vojnik, pripadnik ruskog kontingenta SFOR-a, Aleksej Petuhov, skupo je platio odlazak u “Čornuju diru”

Sledeće čega se sećam jesu neki jezivi zvuci, neko piskutavo kreštanje, pomešano sa bestidnim kikotanjem. A definitivno me je probudio snažan bol u predelu vrata. Kad sam otvorio oči, imao sam šta da vidim! Moja ‘boginja’ Irina, još uvek gola, zajašila me je i zarivala zube u moj vrat, dok je pored kreveta stajalo još pet-šest njenih ‘koleginica’, raščupanih i potpuno golih, koje su se cerekale, pokazujući dugačke požutele očnjake na izobličenim licima. Istog časa sam se potpuno otreznio i svom snagom odgurnuo Irinu od sebe. Ne obazirući se na krv što mi se slivala niz grudi, kao sumanut sam istrčao iz sobe i sišao u prizemlje. Ne znam koje je vreme bilo, valjda negde pred zoru, a dole u baru nije bilo žive duše. Sčepao sam kvaku od izlaznih vrata, ali su ona bila zaključana. Pokušao sam da otvorim prozor, ali je i on bio kao blindiran. Uhvatila me je neviđena panika. Taman sam bio zgrabio jednu stolicu da njome razbijem prozor i pobegnem iz tog veštičjeg legla, kad su se, uz strahovitu ciku, sa stepeništa pravo na mene sjurile one kurve-vampirice. Srušile su me na pod i počele besomučno da zarivaju svoje zube i nokte svud po mom telu. Krv je liptala na sve strane, a one su nastavile da se iživljavaju. Jahale su me, sedale mi na glavu, a ‘komandat parade’ bila je Irina. Izdavala je naređenja, a ostale su je slepo slušale. Zatim su me položile na jedan sto i nastavile sa mučenjem. Jedna po jedna je sadistički ‘obrađivala’ moje telo, a ostale su mi se za to vreme unosile u lice, kezeći se i oblizujući krv sa usana. Tada je Irina uzviknula: ‘Dosta! Nemamo još puno vremena, pustite ga sad meni!’. Bio sam siguran da mi nema spasa, a onda mi je nešto kvrcnulo u glavi i sve je utonulo u mrak…”

ZID ĆUTANJA U RUSKOM ŠTABU SFOR-A

Gotovo beživotno telo Alekseja Petuhova, kako navodi ruski list, pronašla je sledećeg jutra kraj obližnjeg puta jedna slučajna prolaznica. Odmah je pozvala hitnu pomoć, koja je nesrećnog vojnika prebacila u stacionar pri štabu ruskih snaga SFOR-a. Iako je Aleksej izgubio izuzetno mnogo krvi, pravovremena transfuzija, pokazalo se kasnije, spasila mu je život. Ali, osim gubitka krvi, konstatovan je i jak moždani udar. Od njega se Aleksej još uvek oporavlja, jer su posledice bile strašne. Puna četiri dana proveo je u komi, a kad se probudio, ustanovio je da mu je donji deo tela oduzet. U invalidskim kolicima je, vojnim avionom, transportovan u Sankt Petersburg. Još uvek je u tamošnjoj vojnoj bolnici, gde ga čeka dugotrajna rehabilitacija.

Kako sam kaže, odlučio je da u novinama obelodani svoju priču zbog želje da se njegovim drugovima ne desi nešto slično. Nažalost, ta ispovest u “Strašnoj gazeti” koštala ga je puno. Nakon njenog objavljivanja Svetlana ga je napustila. Nije mogla da podnese činjenicu da je njen dragi nastradao zbog želje da zadovolji “neke muške niske pobude”, kako se izjasnila u svojoj jedinoj izjavi za ruske medije.

I dok se u Sankt Petersburgu podigla velika prašina, ruski vojni zvaničnici u Bosni ne žele da daju bilo kakav komentar. Slučaj Alekseja Petuhova vode kao “beskrupulozan napad od strane n.n. lica u cilju pljačke”, a za takvu konstataciju kao dokaz navode da ništa od Aleksejevih stvari i dokumenata nije nađeno, uključujući i odeću. Ruski novinari su pokušali da nešto više saznaju i od Aleksejevih drugova, ali ovi sve negiraju i tvrde da su te subote ostali u kasarni gde su proslavljali rođenje Mitjinog sina. O nekakvoj “Čornoj diri” nema ni pomena. Izgleda da su u strahu velike oči, konstatuje na kraju “Strašnaja gazeta”. Ipak, još nezaceljene rane na Aleksejevom telu ukazuju na to da se u noći 15. aprila nešto strašno dogodilo u jednom od brojnih “lokala za zabavu” u istočnom delu Republike Srpske.

  • Piše: Miloš Koprivica

Komentarišite

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena uz komentar.

Reagujući na tekst o teta Radi iz prošlog broja “Zone sumraka” javila nam se Kragujevčanka Snežana Milanović, koja se takođe bavi prizivanjem duhova:

Rada komunicira samo sa zlim duhovima! Bog joj je zbog njene pohlepe oduzeo moć i dao je meni!

Povodom pisanja o tetka Radi, koja uspostavlja kontakt sa “onim svetom” i omogućava razgovor sa umrlima, redakciji “Zone Sumraka” javila se još jedna Kragujevčanka, Snežana Milanović. Ona tvrdi da Rada od 3. januara prošle godine, komunicira samo sa zlim duhovima,…

IZ KNJIGE “ČUDA VLAŠKE MAGIJE” JASNE JOJIĆ:

Ljubavnik se vezuje preko zvezda, a zli demoni isteruju se kod vodenica!!!

Vlaške vračare iz Timočke krajine, za čije moći etnolozi tvrde da su jače od vudu magije i zapisa muslimanskih hodža, svojim se moćima služe isključivo u prigodnom ambijentu. Poput druida i šamana, i one svoje vrlo delotvorne rituale i obrede…

Radnici su toliko voleli svog šefa da im je svakodnevni rad bez njega u kancelariji postao – nezamisliv!

Zaposleni preparirali telo umrlog šefa i postavili ga za njegov radni sto!

Nisu baš svi šefovi omraženi diktatori niti je san svih zaposlenih da dočekaju gazdin kraj, čak ni fizički. Šef jednog odeljenja osiguravajućeg zavoda, nemac Marvin Kastarno (57) je uživao izuzetnu naklonost svojih podređenih. Smatran je neodvojivim delom kolektiva. Skroman, tih,…

Inline
Inline