Loading...
Naslovna  >  Senzacionalna otkrića  >  Moji usvojeni sinovi su klonovi Adolfa Hitlera!

BRAĆA BLIZANCI DARKO I DEJAN ILIĆ IZ NIŠA SU IDENTIČNI KLONOVI ADOLFA HITLERA – OBOJICA SE PONAŠAJU SUROVO I ČEŠLJAJU KOSU U STRANU!

Senzacionalno:Moji usvojeni sinovi su klonovi Adolfa Hitlera!

Gospođa Sofija Ilić iz Niša u potresnoj i bizarnoj priči iznosi svoje strahovanje da su blizanci Darko i Dejan koje je pre 10 godina zajedno sa svojim tadašnjim suprugom Stojanom usvojila u jednom bečkom sirotištu – klonovi nacističkog vođe Adolfa Hitlera!

DA LI SE PRIČA IZ FILMA “MOMCI IZ BRAZILA” OSTVARILA: Adolf Hitler

Film “Momci iz Brazila”, u kome zloglasni nacistički monstrum dr Mengele od ćelija iz dela Hitlerove kože nakon rata u svojim tajnim laboratorijama u Južnoj Americi – klonira decu – identične kopije vođe Trećeg rajha koje posle daje na usvajanje porodicama širom sveta, za mnoge je samo uzbudljiva fantazija o mogućnostima zloupotrebe genetskog inženjeringa. Za gospođu Sofiju Ilić iz Niša gledanje ovog filma bilo je nešto mnogo značajnije i strašnije, nešto što ju je nateralo da se zapita koga je to odgajala poslednjih 10 godina!!!

Posetili smo gospođu Ilić u njenom stanu u jednom od solitera u centru Niša i saslušali njenu potresnu, gotovo neverovatnu priču: “Moj bivši suprug Stojan i ja uzeli smo se još 1983. godine. On je bio gastarbajter u Austriji i često je dolazio, obično leti ili o katoličkom Uskrsu i Božiću, kući u Niš”, započinje svoju priču Sofija. “Tu smo se i upoznali na jednoj igranci i nakon četiri meseca bilo je venčanje. Otišla sam sa njim u Salcburg, gde je radio u jednoj fabrici rezervnih delova za aparate za domaćinstvo. Živeli smo skromno, gastarbajterski u iznajmljenom jednosobnom stanu i – sanjali da se jednom, kada steknemo više para, vratimo u zemlju, dobijemo potomstvo i živimo mirnim životom. Pare smo tokom godina i stekli, ali dece nismo mogli da imamo. Pokušavali smo svašta, išli na pretrage, lečenja raznim preparatima, čak sam jednom ovde u Nišu i kod gatare išla i ona mi je rekla da nikada neću roditi, ali ću decu imati. U međuvremenu, Stojan je preko debelih veza uspeo da dobije i austrijsko državljanstvo pa smo posle meseci i meseci razmišljanja i dogovora odlučili da usvojimo neko dete. Obratili smo se salczburškom Centru za socijalni rad i staranje o napuštenoj deci i formalno zatražili usvajanje. Posle godinu ipo dana poslali su nas u jedno sirotište u Beču da razgovaramo o eventualnom usvajanju malog Denisa, trogodišnjeg dečaka, koji je u korpi ostavljen ispred Katedrale Svetog Stefana u Beču i nikad se nije saznalo ko su mu roditelji. Odlučili smo se za njega, jer je moj Stojan želeo muško dete, da ima ko da nasledi imetak. Međutim, kada smo stigli u sirotište, rekli su nam da je mali Denis već dat na usvajanje jednoj porodici iz Linca. Bili smo jako tužni, moj Stojan kome u životu suzu nisam videla, samo što nije zaplakao. Tada smo šetajući sirotištem ugledali dva, kao šećer slatka dečaka, garave kose”, priča Sofija.

POVRATAK SA DEČACIMA U NIŠ

Sofija i Stojan su pitali časnu sestru Ingrid ko su ova deca i dobili odgovor da je reč o dvoipogodišnjim blizancima Albertu i Rudiju koje je samohrana majka dala u sirotište kada su imali svega šest meseci. “Digla sam glavu i pogled mi se sreo sa Stojanovim. Bilo nam je jasno – oboje želimo ta dva slatka dečačića. Pokrenuli smo postupak za usvajanje i nakon tri meseca Albert i Rudi su postali naša usvojena dečica. Kada smo tog leta otišli u Niš, odmah smo ih krstili i dali im imena Darko i Dejan. Dečaci su fantastično napredovali, bili su vesela deca – gotovo nikad nisu plakali. Moj Stojan je bio često odsutan od kuće i ja sam se sama, sa velikim uživanjem, posvetila dečacima. Te godine, pre nego što je Darko i Dejan trebalo da krenu u školu, Stojan i ja žestoko smo se posvađali. Uvek je bio mrzovoljan i umoran, ali te godine njegovo ponašanje je prevršilo svaku meru. Odlučila sam da na neko vreme odem sa dečacima kod majke u Niš, da se razdvojimo i oboje razmislimo šta očekujemo od života, ima li u našem braku još ljubavi i šta možemo da pružimo našoj deci! On se složio.”

“Primetila sam i neobičnu surovost koju su počeli da ispoljavaju prema svetu oko sebe. Iz škole su dolazile najstrašnije pritužbe – te su jednoj mački na velikom odmoru za rep vezali ciglu, pa se sirota mučila; te su gurali svoje drugare na ogradu; te su profesorima osiono odgovarali na svaku njihovu primedbu!”

Tako je i bilo. Pre šest godina Sofija je sa decom napustila Austriju. “Preselila sam se kod majke u Niš, u ovaj stan. Upisala sam Darka i Dejana u osnovnu školu i počela da živim novi život. U međuvremenu, sa Stojanom sam se čula još par puta, dogovorili smo sporazumni razvod braka, a onda je svaki naš kontakt prestao. Čula sam posle da se ponovo oženio jednom, od njega 15 godina mlađom, Austrijankom. Jedno vreme je slao nešto novca na ime alimentacije a onda je i to stalo. Nisam htela da ga gonim za to – odlučila sam da se sama brinem o dečacima. Obojica su se razvijala normalno. Moja majka je pazila na njih dok sam ja išla na posao…”, priča Sofija.

Međutim, kada su Darko i Dejan napunili 8 godina, počele su se dešavati čudne stvari. “Odjednom su postali povučeni, samo su čitali stripove i prestali su da se druže sa svojim vršnjacima iz škole i zgrade. Prema meni i baki, mojoj majci, počeli su da se ponašaju izrazito surovo i osiono. Govorili su mi da sam glupača, da bi bilo bolje da su ostali sa ocem u Austriji, da oni nemaju šta da traže ovde, među ovim, kako su rekli, seljacima. Primetila sam i neobičnu surovost koju su počeli da ispoljavaju prema svetu oko sebe. Iz škole su dolazile najstrašnije pritužbe – te su jednoj mački na velikom odmoru za rep vezali ciglu, pa se sirota mučila; te su gurali svoje drugare na ogradu; te su profesorima osiono odgovarali na svaku njihovu primedbu. Najveći problem je izbio kada su jednoj svojoj vršnjakinji gurali glavu u WC šolju, u toku školskog odmora, devojčica je jedna preživela da se ne udavi. Pokušala sam sto puta da razgovaram sa njima, ali nije vredelo. Na svaki moj savet, preklinjanje, podvikivanje i slično – samo bi čutali i bez ijedne reči gledali u neku zamišljenu tačku na zidu”, govori gotovo kroz suze gospođa Ilić.

Kupila sam jedan polovni plejer i pustila neki CD sa filmovima. Jednog dana, neposredno posle slave svetog Nikole ove godine, pod ruke mi je dopao film ‘Momci iz Brazila’. Počela sam da ga gledam i negde na pola filma sam se naježila – da li je to moguće?! Čiju sam ja to decu podizala u poslednjih deset godina? U glavi je počeo da mi se odmotava film – sve od onog sirotišta u Beču pa do današnjih dana!”

STOJAN SE IZNENADA POJAVIO

Prolazili su meseci i godine, a Darko i Dejan su bivali sve čudniji. Počeli su da se oblače jednoobrazno tražeći od majke da im kupuje isključivo crne i sive majice, košulje i pantalone. Kosu su počeli da češljaju u stranu… “Onda je pre dve godine prvi put posle dužeg vremena nazvao Stojan i počeo da se interesuje za dečake. Te voleo bi da ih vidi, te da li im treba neka pomoć… Nisam htela ništa od njega. Ako nije bio uz nas kada nam je bio najpotrebniji, sad mi ne trebaju ni njegove pare, ni ponude da dečaci provedu leto kod njega u Salcburgu. Rekla sam mu da više ne zove. Onda me je jednog dana, kad sam se vratila sa posla, majka pozvala u stranu i rekla da smo tog prepodneva imali telefonski poziv i da se Darko javio i sa nekim pričao skoro sat vremena. Misli da je to bio Stojan. Pitala sam Darka sa kim je toliko razgovarao, on je rekao da ga je nazvao drug iz škole i da su se dogovarali oko domaćih zadataka. Znala sam da ni sa jednim drugom iz škole nije održavao kontakt, pogotovo ni njega ni Dejana niko nikada nije zvao telefonom u stan. Insistirala sam da mi prizna da je razgovarao sa Stojanom, na šta me je on tako odgurnuo da sam pala i udarila glavom o radijator”, plače Sofija pokazujući nam još uvek vidljiv ožiljak na glavi.

“Grozničavo sam počela da preturam po stvarima koje su Darko i Dejan ostavili u svom plakaru. Imala sam šta i da vidim! U plakaru je postojalo duplo dno ispod koga su Dejan i Darko krili neke sveske, knjige i predmete za koje nisam mogla ni da sanjam da imaju!”

“Bila sam očajna! Nisam više bila u stanju da sama izađem na kraj sa dečacima. Stanje se naročito pogoršalo kada mi je u novogodišnjoj noći 2014. godine umrla majka. Pala sam u duboku depresiju i nisam bila u stanju da vodim računa ni o sebi, a kamoli da obuzdam Darka i Dejana koji su sada već postali nesnosni. Onda se početkom novembra ove godine, na vratima našeg stana pojavio – Stojan. Dečaci su bili u školi i ja sam ga pustila da uđe. Bio je neobično ljubazan i pažljiv, doneo je poklone i za mene i za njih. Ispričala sam mu šta se sa našom decom dešava i kako se ponašaju. On je rekao da je to možda zbog toga što ulaze u pubertet, što nemaju oca i slično. Predložio je da zimske praznike provedu kod njega u Salcburgu da on proba malo da utiče na njih, a da se posle, pred početak školske godine, vrate nazad u Niš. Rekla sam mu da ću razmisliti i da dođe sutra”, priča, kršeći ruke, Sofija.

Stojan je, po dogovoru, došao sutradan i blizanci su mu poleteli u naručje. “Bilo je jasno da su bili u tajnom telefonskom kontaktu, iako je Stojan odbijao to da mi prizna. On im je, kao, preložio da božićne i novogodišnje praznike provedu kod njega, na šta su se oni oduševili i pristali. Imali su urađene pasoše, pošto su prošle godine sa školom bili na ekskurziji u Grčkoj. Meni je bio potreban odmor od svega i – bez obzira na sve – pristala sam! Spakovala sam Dejana i Darka, pozdravila se sa njima i oni su 26. novembra otišli sa Stojanom u Austriju. Javili su se kad su stigli i ja sam se ponadala da će to zimovanje kod Stojana pozitivno uticati na njih”, kaže Sofija.

“Pozvala sam sirotište u Beču u kome smo usvojili Darka i Dejana da nekako saznam odakle su, ko im je biološka majka… Rečeno mi je da, na žalost, ne mogu da mi daju nikakve podatke pošto je pre nekoliko godina u arhivi sirotišta izbio požar u kome su izgoreli svi podaci o deci datoj na usvajanje… U tom momentu, čitav svet mi se okrenuo oko glave!”

POŽAR U ARHIVI BEČKOG SIROTIŠTA

Nakon što je ostala sama u stanu, Sofija je tražila način da prekrati sebi vreme. “Kupila sam jedan polovni plejer, a sin moje prijateljice dao mi je pregršt CD-ova sa raznim filmovima. Jednog dana, mislim da je to baš bilo neposredno nakon slave svetog Nikole ove godine, pod ruke mi je dopao stari film ‘Momci iz Brazila’. Počela sam da ga gledam i negde na pola filma sam se naježila – da li je to moguće?! Čiju sam ja to decu podizala u poslednjih deset godina? U glavi je počeo da mi se odmotava film – sve od onog sirotišta u Beču pa do današnjih dana. Svi detalji koji su mi upadali u oči, a o kojima nisam htela da razmišljam, sada su mi se sklapali u jezivi mozaik! Naši usvojeni sinovi su klonovi Adolfa Hitlera! Grozničavo sam počela da preturam po stvarima koje su Darko i Dejan ostavili u svom plakaru. Imala sam šta i da vidim! U plakaru je postojalo duplo dno ispod koga su Dejan i Darko krili neke sveske, knjige i predmete za koje nisam mogla ni da sanjam da imaju!”, kaže ona. Mahom su to bile knjige u kojima se širila mržnja prema Jevrejima i Romima, zatim dela Adolfa Hitlera i ostalih nacističkih “mislilaca”, kukasti krstovi… Tada se Sofija počela prisećati da su joj Dejan i Darko često govorili “da sve Cigane treba pobiti”, ali ona nije obraćala pažnju na to misleći da se šale. Kada su kosu počeli da češljaju u stranu, ona im je govorila da im bolje stoje šiške i kratka kosa ne sluteći da to čine po ugledu na nacističkog firera Adolfa Hitlera.

ZAR JE MOGUĆE DA SE TO BAŠ MENI DESILO: Sofija Ilić

“Odmah sam pozvala Stojanov broj u Salcburgu, ali mi se javio govorni automat austrijske pošte koji kaže da je broj promenjen. Pokušala sam na sve moguće načine da stupim u kontakt sa Stojanom i dečacima, preko policije, preko austrijske ambasade, preko naše ambasade u Beču – izgubio im se svaki trag!!! Očajna sam, ne znam šta da mislim! Da li je moguće da se neki monstrum, poput Mengelea, tako našalio sa svima nama i klonirao Hitlera kroz ‘moje’ blizance?! Pozvala sam sirotište u Beču u kome smo usvojili Darka i Dejana da nekako saznam odakle su, ko im je biološka majka… Rečeno mi je da, na žalost, ne mogu da mi daju nikakve podatke pošto je pre nekoliko godina u arhivi sirotišta izbio požar u kome su izgoreli svi podaci o deci datoj na usvajanje… U tom momentu, čitav svet mi se okrenuo oko glave! Pohitala sam da potražim slike Darka i Dejana koje su se nalazile u fioci i zalepljene u albumu. Otvorila sam fioku i videla iscepane stranice albuma – nijedne slike dečaka nije bilo. Sve su poneli sa sobom! Ostala sam bez ijedne njihove slike! Tada mi je sve puklo pred očima i odlučila sam da ispričam sve ovo za novine”, završava svoju potresnu i gotovo neverovatnu priču gospođa Ilić iz Niša.

Posle svega ostaje nam da zaključimo kako je priča o blizancima Darku i Dejanu u najmanju ruku mistična. Da li je zaista reč o produktu nečijeg bolesnog mozga koji je genetskim inženjeringom pokušao da oživi nacističkog monstruma Adolfa Hitlera, ili se radi o fatalnom sledu slučajnosti koje su urodile ovakvim zaključkom, ostaje da se vidi. Gospođa Ilić iz razumljivih razloga ne želi da ostavi svoju adresu i broj telefona, ali moli sve naše ljude u Austriji ili nekoj drugoj zapadnoevropskoj zemlji da se, ako slučaju nešto saznaju o njenom bivšem mužu i usvojenim blizancima jave rekaciji “Zone sumraka”.

  • Piše: Zoran Knežević

Komentarišite

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena uz komentar.

SREMSKA KAMENICA: PROKLETSTVO ZGRADE SREDNJE MILICIJSKE ŠKOLE

Tajna groblja isluženih ljubavnika okrutne imperatorke Marije Terezije, koja je obožavala seks!

Zgrada u kojoj se nalazi Srednja škola unutrašnjih poslova izgrađena je u XVIII veku kada i Petrovaradinska tvrđava. Služila je kao kasarna austro-ugarske vojske, a njen tvorac bila je Marija Terezija. Obnovljena je 1847. godine za potrebe školovanja vojnih i…

MEDICINSKO ČUDO: U BAROVIMA I RESTORANIMA NE MOŽE DA DOBIJE ČAŠU VINA!

Devojčica koja ima 37 godina, u poslednjih 29 godina nije nimalo ostarila!!!

Majušna Koni Meklink izgleda kao učenica osnovne škole, ali ona je zapravo 37-godišnja žena i medicinsko čudo. U poslednjih 29 godina Koni nimalo nije ostarila u bilo kom pogledu! Njena koža je i dalje nežna i bez bora, a na…

IZ “VAMPIRSKOG GNEZDA” VAMPIRČIĆI VIJU KOLO PO SEOSKOM NEVIDIŠU

Dozivao mrtve, živi ga jahali celu noć

Crnovrško selo Vranovac kod Jagodine bilo je poznato u neko doba svog postojanja po “Vampirskom gnezdu” na tavanu kuće, čija se tajna krila sve dok se nije pročula. Kad se stari domaćin te kuće zacrnio u licu, odmah se videlo…

Inline
Inline