Loading...
Naslovna  >  Natprirodne pojave  >  U pustim besanim noćima vlaški vodeni demoni haraju Velikom Planom!

VELIKA PLANA: DREVNA MITOLOŠKA BIĆA – NAPRAĆENI DEMONI!

U pustim besanim noćima vlaški vodeni demoni haraju Velikom Planom!

Često je nejasan, a u Srpskom mitološkom rečniku izostavljen pojam “naprata”. Priča koja nam je skrenuta pažnju i usmerila nas na traganje za tumačenjem ove vrste natprirodne sile demonskog porekla, zabeležena je u selu Donja Livadica kod Velike Plane.

Sveti Nikola je najčešća slava u Srba. Pada u vreme velikog božićnog posta, pa se za tu priliku, umesto pečenice, na trpezu iznosi riba. Davno, dok se ribom nije trgovalo na današnji način, slavari su masovno silazili na reku, u ribolov, koji je često trajao i po nedelju dana…

I te godine, a ima od tada više od jednog veka, sakupio se na obalama Velike Morave silan svet. Na levoj Šumadinci, neki čak od Topole, na desnoj Vlasi iz okolnih sela i sa Homolja. Lovili su ribu mrežama, crpcima i guzarima – domišljatom napravom ispletenom od pruća. Dovikivali su se preko vode Šumadinci s Vlasima, nadgovarali jedni druge, nije se u toj gunguli i metežu osećao ni umor, ni pospanost.

Jedne noći, na desnu obalu, dođoše među ribare tri mlade Vlajne, obučene u bogato ukrašenu narodnu nošnju. Svaka je sa sobom o ramenu nosila po jednu veliku torbu. Raskomotiše se, sedoše među muškarce, šaleći se i smejući se. Tek u neko doba noći jedna od njih unese tajac među prisutne. Reče:

“Treba nam čamdžija da nas odveze na sredinu reke, da tamo završimo jedan posao. Ima li ko među vama koji bi hteo da nas prati?”

Podstaknut znatiželjom, javi se jedan mladić.

“Ali vodi računa”, upozoriše ga, “da ni glasa ne pustiš dok se ne vratimo.”

Dohvati momak poveću motku i veslo, uđoše u čamac i zaploviše. Na sredini reke momak pobode čaklju u muljevito dno i uhvati se za nju, kako matica ne bi odnela čamac.

“TO SU TI SLAVNE VLAŠKE NAPRATE!”

Jedna Vlajna s glave smače kajicu, rasplete kosu i poče da baje na vlaškom. A iz torbe vadi nekakve belutke i baca ih po vodi, oko sebe. Potraja to prilično. Oštar severac zaljulja čamac, voda se uznemiri i iz dubine zaleluja senka.

U isti mah dve ruke, slične kandžama, izroniše na površinu. Za njima i glava vojnika sa srpskom šajkačom natučenom preko čela. Bled u obrazima, usne pomodrele, oči mutne. Matica ga prinese čamcu, on se šakama uhvati za stranicu i ostade u vodi do ramena. Čamdžija ustuknu, a Vlajna mirno pokupi kosu.

Ustade druga, ponovi obred, svojim belucima prizva još jednog vojnika. I on se šakama prihvati za čamac. Učini tako i treća.

Krstili su se ljudi i čudili vojnicima izvučenim iz vode, koji, čim su zakoračili na obalu, odoše pod jednu staru vrbu, podalje od vatre. Vlajne sve ponovo okrenuše na šalu i oko vatre se vrati žamor. Iz onih svojih torbi izvadiše čaršave, pa na njih prostreše gibanice, pečene kokoške, sira i druge đakonije, obilato pogostiše ribare. Kada se ljudi najedoše, rakijom i vinom napiše, čamdžija se odvaži da upita, pokazujući na vojnike:

“Je li, snajka, a koji su vam ovi svatovi?”

“Eh, brajko slatki”, odgovori mu najlepša među Vlajnama, “to su ti slavne vlaške naprate…”

Na polasku Vlajne prebajaše na strukove i mrežu, poželeše ribarima dobar ulov, pa odoše. One napred, a naprate za njima.

Seljak koji više nije živ, i koji je priču sačuvao od zaborava, objasnio je da su naprate demoni koje vračara, posebnim ritualom izvlači iz vode i šalje onoj kući kojoj se želi načiniti nekakvo zlo. Naprata može da deluje najviše četrdeset dana; ukoliko za to vreme željeni cilj ne bude ostvaren, vračara je prinuđena da na taj dom pošalje novu napratu.

Da li su meštani sela Blaznava blizu Topole imali posla sa napratom, ili su možda to bila neka druga đavolja posla, ne može se pouzdano tvrditi, kao ni bilo šta drugo što ima veze sa crnom magijom i silama mraka iz podnebesja. Desilo se to u vreme Drugog svetskog rata kada je vlada Milana Nedića pod pretnjom najoštrijih sankcija zabranila crnu berzu. Ali, kad nevolja pritisne, nema druge nego upustiti se u rizičnu trgovinu.

Negde u okolini Gornjeg Milanovca došli nakupci po grožđe. Meštani sela Blaznava spremili su se na put, kako bi još pre sunca stigli na otkupno mesto. Napunili su kante grožđem i s prvim sumračkom krenuli. Među putnicima našao se i dečak Milan, koga su otac i deda posadili između sebe na volovska kola.

Kolona je mirno i bez zastoja putovala čitavu noć. Pred zoru, kad nebo tek što počne da bledi a mrak još ne popušta, uđoše u jedno malo selo, kuća rasutih po blagoj padini poviše puta. Baš uz put samo jedno domaćinstvo, zgrčilo se i spava. Milan najednom uzdrhta i bliže se privi uz oca. Prstom pokaza prema staji.

I otac i deda začkiljiše kroz pomračinu i, kad se kolima primakoše blizu, ugledaše trojicu vojnika u starim srpskim uniformama kako stoje u stavu mirno pod tremom ispred staje i gledaju na put. Sva trojica bledi, pomodrelih usana, praznih pogleda. Ukipljeni, ni najmanji pokret da načine, s kiselim, jedva primetnim osmehom.

Prolaze škripom kola jedna za drugom, seljaci “duvane” i razgovaraju, neki dremaju.

“Ovo neće da izađe na dobro”, reče deda, siđe sa kola i izdvoji ih iz kolone. Okrenu volove i potera ih nazad, putem kojim su i došli.

Uzbuniše se komšije, ne znajući šta je starcu, šta ga je spopalo. Smejali bi se, rugali, rekli da je izlapeo kad mu se, eto, i aveti priviđaju. Ostade deda tvrdoglav ponovo se pope na kola i sa svojima, hajde, polako, kući.

Kad uveče, počeše u Blaznovu polako da pristižu i ostali meštani: peške, pocepani, modri i ranjavi. Nevoljno ispričaše šta im se desilo. Nadomak cilju kolona je upala u zasedu. Boreći se protiv crne berze, vlast je napravila raciju i žestoko je udarila po seljacima. Jedne je pohvatala, druge isprebijala, preostali se razbežali. Tek poneko je uspeo da kući vrati kola i zapregu.

SAVET POBRATIMU

Nekoliko godina ranije, tačnije 1938. pred kućom Stevana Petrovića, velikoplanjanskog zemljoposednika na glasu, na prostranoj verandi bio se okupio silan svet, sve njegovi rođaci i prijatelji iz bliže i dalje okoline, oko bogate trpeze kojom je domaćin proslavljao mesnu zavetinu Vrtalomu, kako je u narodu nazivaju, odnosno znamenite svece Vartolomeja i Varnavu. Među gostima počasno mesto zauzimala je suvonjava Stevanova posestrima Melanija, sitna ženica iz nekog vlaškog sela preko Morave. Vreme letnje, milina Božja za lenstvovanje u hladovini, uz dobar mezetluk i ukusno domaće vino.

“Čujem, domaćine, da si nedavno kupio bika”, reče u kasno popodne jedan od prisutnih starina. “Pričaju da je snažan i od plemenite rase.”

Za seljake nema lepše nego kada mu pohvale stoku. Stevanu veselo zaigraše gusti brkovi, jer stoku od soja su mogli da imaju samo bogati ljudi, a on je bio navikao da ga cene i poštuju po imanju. Odmah pozva jedno od unučadi i kaza mu da iz štale izvede bika i prošeta ga napolju, pred kućom.

Nešto kasnije iza mališana je teškim korakom gazio krupan bik, mrke dlake i britkih, zlatnih rogova.

Ne beše urokljivih očiju među gostima, ali dok su se oni još divili priplodnoj životinji, bik odjednom riknu, ukopa se u mestu, a iz usta i nozdrva pokulja mu krvava pena. Svom težinom se sruči na zemlju, u ropcu, i ne pomače se više.

Uzalud pritrčaše, nesreća je zaogrnula dom gazda Stevana Petrovića kada se najmanje nadao. Odvukoše bika, a na mestu gde je pao ostala je da stoji samo posestrima Stevanova – Melanija. Pobola je kočić u povaljanu travu i zabrinuto vrteći glavom, rekla:

“Ovuda više ne gazite. Rekla bih da je to bila naprata.”

Zatim se okrenu Stevanu:

“Slušaj me sad dobro, pobratime! Da mi spremiš za večeras jednu pečenu kokošku, veliku gibanicu, raznu drugu hranu i kolače, i sve to da uviješ u čaršav, kao boščaluk. Noćas ću pokušati da ti skinem prokletinju s vrata.”

Velika nesreća nagna čoveka i za slamku da se uhvati. Pripremiše sve kako je Melanija naložila.

BESANA NOĆ

Noć pritisla, počeše gosti jedan za drugim da se razilaze, a domaćin sve češće pogleda na sat. I pored sve muke, u njemu preovlada radoznalost – odluči da pođe za polusestrom, da je uhodi. Baš da vidi šta će da radi.

Kad izbi ponoć, sakri se iza jednog plota blizu senjaka i stade da čeka. A Melanija zađe u voćnjak, prostre čaršav, pa iseče gibanicu, iskomada kokošku, i sve lepo poređa kao za gozbu. Onda smače konđu s glave, rasplete kiku, i ispruži ruke ispred sebe i poče nešto jedva čujno da zbori; doziva nekoga iz tame, a okolo baca svoje čini i vradžbine. Potraja to prilično. Visoko se podigao mesec, čini se sjajniji no ikad, nemo trepere zvezde, i Stevan jasno ugleda kako se oko vračare najednom navuče prozirna, fina, plavičasta izmaglica. A potom oko nje počeše da sleću golubovi, čitavo jato krupnih belih ptica, niotkuda, kao iz neke rupe sa neba dolepršaše. Šepureći se, trčakarali su po belom platnu od jedne do druge posude, kljucajući hranu. Povremeno su zastajkivali, podizali glave i osluškivali šta im Melanija govori svojim bajalicama, prastarim nemuštim jezikom. Gostili su se obilato, a kada iza njih ne ostade ni mrvica hrane, prhnuše svi u jedan mah uvis i izgubiše se iza krošnji stabala. Melanija ih pažljivo isprati pogledom, pazeći na koju će stranu. Zatim, pokupi prazne činije, zavi ih u čaršav, a Stevan, zgranut prizorom, uteče pre nje kuću.

“Pobratime”, pozva ga ona čim se vratila, “sutra se nadaj onome što ti je poslao napratu. Doći će da od tebe traži oproštaj. Bilo je namenjeno da ti nastrada neko iz kuće, na sreću, bik je nabasao na zlo mesto.”

Posle onoga što je video, Stevan je bio siguran da će se njene reči obistiniti. Besanu noć je proveo iščekujući da svane. Sunce je dočekao “duvaneći”. Čim se prvi zračak promoli iza dalekih brda, otvori se kapija i uđe mu u avliju komšinica, podnadula od suza. Pade na prag kuće ridajući i čupajući kosu, a kad joj domaćin izađe u susret, još niže se povi pred njim.

“Joj, Stevo!”, vrisnu. “Što mi, Stevo, umori ćerku?”

Kći njena, već devojka u punoj snazi, zdrava i bez mane, naprasno je umrla te noći, odmah pošto su golubovi odleteli od Melanije…

Treba očekivati da se u Rečniku srpske mitologije pojam naprate unese i podrobnije objasni, i biće to još jedno područje interesantno etnolozima za proučavanje.

  • Piše: Milanče Marković

Komentarišite

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena uz komentar.

EKSKLUZIVNO! U POTRESNOJ ISPOVESTI PRIPADNIK RUSKIH SNAGA SFOR-A TVRDI:

Bio sam žrtva vampirica u striptiz-baru nadomak Bijeljine!

Da li ste gledali film “Od sumraka do svitanja”? Ako jeste, lakše će vam biti da u mislima dočarate autentičnu priču koja sledi. Ukoliko niste, reći ćemo vam da u tom filmu glavni protagonisti, inače kriminalci koji beže iz SAD,…

Jedno drvo u ataru sela Oparić već decenijama izaziva jezu kod okolnog stanovništva!

Ukleto drvo u srcu Šumadije!

Ima mnogo pitanja na koja savremena nauka, naoružana svim ljudskim znanjem, knjigama i kompjuterima, ipak ne može da odgovori. Ona su na prvi pogled jednostavna, ali u suštini ipak teška, jer se rađaju na samim granicama materijalističke slike sveta, koja…

PRIČA IZ ZONE SUMRAKA:

Avetinjski skijaši izgubljeni pre 20 godina u strašnoj mećavi, presreću turiste i mole za spas!

Tamni, sivi oblaci su se navlačili nad poznatim turističkim centrom i pretili da upropaste dan skijašima. Spiker lokalnog radija je najavljivao snažnu mećavu, pa su gosti nevoljno gunđali i okupljali se u holu hotela da kartanjem prekrate vreme. Miroslav i…

Inline
Inline