Loading...
Naslovna  >  Natprirodne pojave  >  Videli smo najneverovatnije stvorenje za koje smo mislili da postoji samo na filmu – vojvođanskog Big Foot-a!!!

FRUŠKA GORA: DA LI BIG FOOT ŽIVI U VOJVODINI?

Videli smo najneverovatnije stvorenje za koje smo mislili da postoji samo na filmu – vojvođanskog Big Foot-a!!!

Jedina planina u Vojvodini, Fruška gora, poznata je kako po svojim prelepim izletištima tako i po četrnaest manastira. No, malo ko je mogao da pretpostavi da se u brdima Fruške gore krije jedno zaista neobično i jedinstveno stvorenje.

Redakciji “Zone sumraka” nedavno su se javili Novosađani Sreta Spasović, knjigovođa, i Dejan Radulov, magacioner, sa pozivom da ih posetimo i našim čitaocima prenesemo ono što su dva prijatelja doživela prethodne zime šetajući Fruškom gorom. Zbog prirode svog posla Sreta po savetu lekara, redovno, svake subote šeta obroncima Fruške gore, a društvo mu pravi Dejan, njegov drugar iz detinjstva. Zajedno su prošli svim poznatim stazama na Fruškoj gori, a često su šetali i van staza, istražujući prelepu prirodu ove planine. Do subote. 15. decembra ove godine, na njih su najjači utisak ostavili fruškogorski manastiri, koji su često bili cilj na kraju njihovih šetnji. No, te subote su videli nešto što nikada u životu neće zaboraviti – videli su najneverovatnije stvorenje za koje su mislili da postoji samo u jeftinim američkim filmovima i senzacionalističkim dokumentarcima.

“PAMTIĆU GA DO KRAJA ŽIVOTA”

Videli su ni manje ni više nego divljeg čoveka, poznatijeg pod imenom Big Foot (Veliko Stopalo). Šta se desilo toga dana, za naš list priča Sreta: “Kao i svake subote, Dejan i ja smo rano ujutro krenuli u šetnju Fruškom gorom. Svratili smo u Sremske Karlovce kod Dejanove tašte, popili kafu i krenuli na Zmajevac. Jutro je bilo izuzetno hladno i tmurno, i izgledalo je da će svakog časa početi da pada sneg. Dejanova tašta nam je sipala kuvano vino u termos, i to nam je dobro poslužilo dok smo se po hladnoći penjali ka Zmajevcu. Planirali smo da od Zmajevca krenemo do Brankovca, a zatim na Glavicu. Kada smo stigli na Zmajevac, seli smo malo, odmorili se i okrepili, i dogovorili se da do Brankovca ne idemo planinarskom stazom, već da malo skrenemo sa staze i idemo kroz netaknutu prirodu. Posle pet dana sedenja za kompjuterom i unošenja faktura, prijemnica i otpremnica, nema lepšeg načina za opuštanje nego odlaska u divljinu, van svake civilizacije i svakodnevice” – priča Sreta i nastavlja:

Bio je skroz pokriven gustom dlakom tamno braon boje, a njegove ruke su bile nesrazmerno velike u odnosu na telo i dosezale su mu skoro do listova. Stvorenje je imalo pogrbljeno držanje, veoma široka ramena i jak, kratak vrat na koji je bila nasađena velika glava koja je najviše podsećala na glavu kakvog šimpanze ili orangutana” – tvrdi očevidac Sreta Spasović

“Skrenuli smo sa staze i uputili se kroz gustu šumu ka Brankovcu. Uvek sa sobom nosim kompas, pa mi je bilo lako da se orijentišem, a dosta mi pomažu i vojne topografske mape Fruške gore koje sam igrom slučaja pronašao pre par godina na novosadskom buvljaku. Šuma je bila veoma gusta, te smo se Dejan i ja teškom mukom probijali i ubrzo seli da se odmorimo. Blagoslovena bila Dejanova tašta, pomislio sam otvarajući termos sa kuvanim vinom. Dok smo se odmarali i pijuckali vino, najedared se iz pravca Brankovca začulo glasno lomljenje grana. Obradovao sam se, jer sam pomislio da je u blizini kakav jelen ili, pak, srna, što sam retko viđao poslednjih godina na Fruškoj gori. Požurivao sam Dejana i pohitali smo u pravcu iz kojeg se začula buka. Šuma je bivala sve gušća i taman sam mislio da odustanem od potrage, kada se ponovo začulo lomljenje grana, ovoga puta mnogo bliže nego ranije. Potrčali smo u pravcu zvuka i ubrzo izbili na mali proplanak. Ono što sam tada video, pamtiću do kraja života! Umesto jelena ili srne, na proplanku nas je dočekalo ogromno čovekoliko stvorenje, visoko bezmalo tri metra. Bilo je skroz pokriveno gustom dlakom tamno braon boje, a njegove ruke su bile nesrazmerno velike u odnosu na telo i dosezale su mu skoro do listova. Stvorenje je imalo pogrbljeno držanje, veoma široka ramena i jak, kratak vrat na koji je bila nasađena velika glava koja je najviše podsećala na glavu kakvog šimpanze ili orangutana, ali je bila mnogo šira i veća. Na telu nije imalo ništa osim jake, guste dlake, ali ipak nisam uspeo da razaberem da li se radi o mužjaku ili ženki. Jedva sam se obuzdao da ne počnem da vrištim od straha, a kada sam pogledao u Dejana, video sam da stoji bled kao krpa i netremice zuri u stvorenje koje se nalazilo na nepunih 50 metara od nas. Stajali smo tako i posmatrali ga, čini mi se čitavu večnost, kada nas je stvorenje najedanput spazilo. Ugledavši nas, ispustilo je krik koji me je najviše podsetio na oglašavanje medveda. Sledio sam se od straha pomislivši da će nas napasti. No, na moje iznenađenje, stvorenje je pohitalo ka obodu proplanka, i neverovatnom brzinom nestalo u šumi. Prosto je neverovatno da se tako veliko i masivno stvorenje može kretati tako brzo i okretno. Kada smo se povratili od prvobitnog šoka, predložio sam Dejanu da krenemo za njim i otkrijemo nešto više, ali Dejan nije hteo ni da čuje. Razumljivo, bojao se da bi nas stvorenje moglo napasti, a u dubokoj šumi pomoći nam nema. Bio sam uporan, i Dejan je napokon, mada nevoljno, pristao da krenemo za ovim zaista neobičnim i neverovatnim stvorenjem. Daleko od toga da se nisam bojao, ali je moja radoznalost bila jača od svakog straha.

BIG FOOT ŽELI DA GA OSTAVE NA MIRU

Uputili smo se ka mestu na kome je stvorenje zamaklo u šumu, i tamo pronašli tragove. Tragovi su bili jasni, i lepo se videlo da ovaj stvor na stopalu ima palac i četiri prsta. Definitivno sam se uverio da se radi o čovekollkom biću, te da nije reć o nekoj divljoj zveri koja bi nam se u strahu mogla učiniti kao ono što smo zaista videli. Nastavili smo dalje kroz šumu prateći tragove, a povremeno smo čuli lomljenje grana ispred nas. Svaki put je zvuk bio sve tiši i tiši, pa smo zaključili da on beži od nas. Laknulo nam je kada smo shvatili da se on uplašio od nas kao što smo se mi uplašili od njega, no i pored toga oprez nije bio naodmet. U jednom trenutku više nismo čuli nikakve zvuke, ali smo još uvek mogli da pratimo tragove. Gledao sam na svoj kompas i video da se stvorenje konstantno kreće na severozapad. Posle par kilometara najedanput su se tragovi prekinuli. Detaljno smo pretražili okolinu u potrazi za tragovima, ali nismo našli ništa. Stvorenje kao da je u zemlju propalo, ili pak dobilo krila i odletelo. Ovo nas je toliko zbunilo da smo par narednih sati proveli u detaljnom prečešljavanju okoline, nadajući se da ćemo pronaći njegovu jazbinu, ili makar trag koji bi nas mogao dalje odvesti. No, svi naši napori su bili uzaludni. Više nismo mogli da mu uđemo u trag niti da pronađemo bilo kakav nagoveštaj da se u okolini nalazi njegova jazbina ili skrovište” – svedoči Sreta za naš list.

Dok je Sreta pričao, Dejan je uglavnom ćutao i značajno klimao glavom, potvrđujući svaki detalj Sretine priče. Zamolili smo Dejana da nam ispriča šta se dalje događalo: “Već je počeo da pada mrak, i nismo imali drugog izbora nego da prekinemo potragu i polako krenemo nazad ka Sremskim Karlovcima. Kako je moj hobi fotografija, sa sobom uvek kada idemo u šetnje po Fruškoj gori nosim foto-aparat. Posebno sam ponosan na moju seriju fotografija fruškogorskih manastira, i nadao sam se da ću dobiti još jednu priliku da ovekovečim ovo neverovatno stvorenje. Na žalost, prilika mi se nije ukazala, pa sam morao da se zadovoljim sa fotografijama njegovih tragova u snegu. Koliko su njegova stopala velika, ilustruje Sretina cipela pored otiska stopala ovog stvorenja. Kada sam istrošio ceo film, krenuli smo nazad u Sremske Karlovce, već pošteno izgladneli i promrzli. Odlučili smo da se sutradan vratimo u ovaj kraj i ponovo pokušamo da uđemo u trag neobičnom stvorenju. Tako i bi, te smo čitav naredni dan proveli tumarajući po šumama između Zmajevca i Jastrepca, ali na njega, kao ni na njegove tragove nismo naišli. Dolazili smo na isto mesto nekoliko narednih vikenda, ali naša potraga nije dala nikakve rezultate. Možda je tako i bolje, s obzirom da sam stekao utisak da ovo stvorenje uopšte nije agresivno i da samo želi da bude ostavljeno na miru. Sreta i ja smo posle dva meseca definitivno odustali od potrage za vojvođanskim Big Foot-om, kako ga je moja žena krstila, ali i dalje kada setamo kroz šume Fruške gore reagujemo na svaki šum u nadi da ćemo još jednom videti ovo zastrašujuće, ali čini mi se dobroćudno divlje stvorenje” – zaključuje svoje svedočenje Dejan.

Sudeći po onome što smo čuli od dvojice prijatelja, bez ikakve sumnje, u brdima Fruške gore se krije jedan zaista neobičan i neverovatan stvor. Očito je da se zaista dobro krije, s obzirom da svih ovih godina niko nije video ništa slično. Sreta i Dejan su imali tu sreću da vide ono što nikada niko pre njih nije video, i pitanje je da li će ikada i biti ponovo viđeno. Zato, kada sledeći put budete šetali Fruškom gorom, dobro otvorite oči, možda ćete baš vi imati tu sreću da vidite “vojvođanskog Big Foot-a”.

  • Piše: Nenad Stanimirović

Komentarišite

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena uz komentar.

BIZARNO: 15 CM DUGE MALJE IZ NOSA JEDNOG AMERIKANCA OSVOJIĆE SVET!

Čovek sa najdužim dlakama u nosu želi da uđe u Ginisovu knjigu rekorda na krajnje bizaran način!

Amerikanac Alan Bajrdal (64) ima ozbiljnu nameru da uđe u Ginisovu knjigu rekorda. Njegova “posebnost”, bez obzira koliko degutantno izgledala, obezbeđuje mu epitet čoveka sa najdužim nosnim maljama na svetu! Ono što većini ljudi predstavlja razlog za sramotu Alanu je…

Rumunija: “Bukurešt Ekspres” na naslovnoj strani donosi neverovatnu vest!

Adolf Hitler je živ i već 73 godine živi u jednom seocetu kod rumunskog grada Kluž

Bukureštanski nedeljnik “Bukurešt Ekspres”, na naslovnoj strani svog poslednjeg broja objavio je šokantnu storiju u kojoj se tvrdi da je ozloglašeni nacistički vođa, Adolf Hitler, živ i da svoje dane provodi u seocetu Valunea nedaleko od grada Kluža. I ne…

VERUJU DA ĆE IH ANĐELI ODNETI NA NEBO PRE UDARA KOMETE! Marijana Elezović (34), bivša članica sekte “Deca sudnjeg dana”, otkriva strašni plan:

Članovi sekte “Deca sudnjeg dana” planiraju da izvrše kolektivno samoubistvo na Kalemegdanu!

Tog 9. decembra monotoniju zimskog prepodneva u našoj redakciji prekinuo je oštar zvuk telefona. Podigao sam slušalicu očekujući još nekog zainteresovanog za “dan D”, odnosno za ono što će nam se desiti 31. januara kada mrak pokrije “pola Evrope”. “Da…

Inline
Inline